Planinarski klub

Policajac - Josif Pančić

2008

OROVIČKA PLANINA I KLISURA LJUBOVIĐE

29.10.2016. godine

Valjevske i drinske planine, gotovo neprekidno privlače pažnju planinara, nudeći na svojim stazama, uvek neku novu nijansu, miris ili pogled. Brdarimo njima već dugo, svuda okolo. Klisurom Ljubovidje, možda ponekad, ali Orovičkom planinom, zaista retko. Stazom kojom smo ovoga puta nameravali da prodjemo, retko prolaze i najbolji poznavaoci tih predela. Željni uvek novih staza, krenuli smo tog 29. oktobarskog dana, gotovo punim autobusom, preko Valjeva i Osečine, do Proslopa.
Kad se nebo postara da pred sobom imamo blistav, jesenji dan, a za društvo, vesele i razragane planinare, pa kad se još i klisura Ljubovidje i Orovička planina prostru ko na dlanu, eto sjajnog planinarskog doživljaja..
U 10 sati, podeljeni u dve grupe, iz Gornje Ljubovidje, sa 300mnv, krenuli smo uzvodno uz Ljubovidju, da se susretnemo sa jesenjim jutrom u izmaglici, pored reke, koje je namigivalo suncu, spremnom da zavlada okolinom. Prve vodenice, na kojima se još vrti vodenično kolo, pokazivale su nam put ka Rimskom mostu, koga još zovu i Latinska ćuprija, nedavno obnovljenom donacijom japanske vlade, da ostane trajni spomen, na negdašnjem karavanskom putu prema Valjevu i Beogradu.

Stesnila se Ljubovidja medju stenama, ali nam je ostavila stazu da joj se, prolazeći pored njenih slapova i vodobrana divimo kao iskonskoj, planinskoj lepotici, najdužoj u Azbukovici.
Kada smo prošli kroz tesnac, širok samo desetak metara, bukovima nam se glasno smejala i prsila se ponosito, željna da se pohvali lepotom Orovičke planine, Tisovika,
Torničke Bobije, Medvednika i Jablanika, koji su je zaštitnički natkrilili i koji su nam se ukazali, kada smo izašli iz njene klisure.

Kilometri su ostajali za nama, kao da smo u žaru hteli da dodjemo i do samog izvora Ljubovidje, ali nas je lepa crkvica u Orovičkoj planini zaustavila na dvanaestom kilometru, da je razgledamo i da nas podseti kako put za Razbojište vodi na jugoistok. Napustili smo klisuru Ljubovidje i stalnim usponom, sa 470mnv, započeli svoje uživanje u planinarenju po Orovičkoj planini. Pred nama su se pružale slike jeseni čije su glavne teme bili pogledi na Tisovik, Medvednik i Torničku Bobiju. Mahale ovog planinskog sela su se nadmetale malinjacima, kupinjacima, livadama, ponekim stadom  i baršunastim šumom opalog lišća po kolskim putevima. Svaki čas neko zastajkuje, da iznova okine još jednom fotoaparatom, gotovo istu panoramu ili detalj iz prirode. Tako nam prodjoše sati, lepog jesenjeg dana, ukrašenog senkama sunca, bojama livada, lišća i krošnjama šuma oko nas.

Grupa od 36 snažnih, i spremnih planinara, ujednačene kondicije, pojačanih našim Andrijom i domaćim Draganom Popom,  brzo dobija na visini, pa sve izgleda lako i jednostavno. Ukupni uspon od oko 1000m i 22 prepešačena kilometra, ostala su iza nas, kada smo dostigli najvišu kotu na 955mnv i izbili na Razbojište, nešto posle 16 sati.

Tu nas je čekala druga grupa, sa 12 planinara, koje je vodila Rada, lagano za nama, dolinom Ljubovidje i koji su prepešačili 12km, uz visinsku razliku od oko 150m u usponu i silasku i vratila se istim putem, nazad do Proslopa. Njihov dan je prošao u šetnji klisurom Ljubovidje, “za svoju dušu”, sa pauzama da se dobro osmotri i razmotri svaki detalj ove nesvakidašnje lepe okoline.

Predah uz pivo u prodavnici na Razbojištu, označio je za sve nas, kraj još jednog lepog planinarskog poduhvata. Pre povratka za Beograd, susretom sa uvek dragim čiča Perom, koji je i ovog puta došao da nas pozdravi i ukaže nam pažnju, jer on uvek dobro zna ko se kreće planinama, čiji je on najbolji domaćin, gospodar i zaljubljenik, začinili smo ovaj planinarski užitak u Azbukovici.

Pauzom u restoranu “Lovac”, u Valjevu, nagradili smo sebe dobrim zaloganjem, pre nego što smo, oko 22 sata, utonuli u svetla i senke velegrada.

Iako neobeležena, staza od Proslopa, uzvodno uz reku Ljubovidju, sa malom klisurom, pruža  uživanje i laka je za pešačenje, jer vodi kilometar asfaltnim, a potom makadamskim putem. Staza po Orovičkoj planini, nije markirana, ali se takodje kreće makadamom, ali i lepim kolskim putevima i stazama. Oni koji pešače preko Orovičke planine, obično se kreću preko rudnika i Torničke Bobije. Mi smo ovoga puta zaobišli Torničku Bobiju, krećući se posred Orovičke planine, do Razbojišta, što stazu čini zanimljivom i posebno privlačnom. Treba li da ponavljam koliko volim ove krajeve i zašto ih uvek od srca preporučujem, za šetnju, planinarenje, zdrav i srećan život? Ne treba. Svako ko jednom tamo ode, uvek se vraća.

 

Vođa akcije: Tadija Dimitrijević